Pešaci nisu uvek u pravu

Zašto ginemo čak i na pešačkim prelazima i u čemu najčešće greše vozači, a u čemu pešaci? Šta treba da znamo i jedni i drugi da bi se smanjio broj nastradalih i povređenih? Kada to pešak može da bude kriv čak i kad prelazi preko pešačkog prelaza?

Crna statistika sa blizu 80 poginulih pešaka i velikim brojem povređenih u saobraćajnim nezgodama na našim ulicama i putevima samo u ovoj godini, trebalo bi da opomene i vozače i  pešake da nešto nije u redu i da i jedni i drugi treba malo da se podsetimo pravila koja smo izgleda zaboravili.

Podaci o stradalim pešacima uglavnom asociraju na nepažljive i neodgovorne vozače. Nema sumnje da krivicu za saobraćajne nezgode u kojima je došlo do kontakta pešaka i vozila najčešće snose oni koji sede za upravljačem, ali ipak nije uvek tako. Ponekada su itekako krivi i nepažljivi pešaci koji u Srbiji stradaju čak i na autoputu.

Gde greše pešaci

Kada je reč o vrstama prekršaja, na prvom mestu je prelazak ulice van pešačkog prelaza za koji i statistika Agencije za bezbednost saobraćaja pokazuje da je najčešći uzrok stradanja pešaka u saobraćaju. Zatim sledi prelazak ulice sa ometenom pažnjom zbog korišćenja mobilnog telefona ili slušalica na oba uveta, a na trećem mestu je nešto što se izvan Srbije retko može videti, a kod nas je gotovo uobičajena pojava – prelazak ulice na crveno svetlo za pešake. Više hiljada pešaka različitog uzrasta i pola, otkriveno je da prelazi ulicu onda kada im je to crvenim svetlom zabranjeno, a verovatno samo kod nas, pretrčavaju i autoput. Kada takvu statistiku pokazujemo strancima, oni najpre pomisle da je greška jer im je neshvatljivo da će pešak da uradi tako nešto, ali nažalost, uverili smo se da u Srbiji hoće. Kazna za to je 10.000 dinara, ali nažalost, mnogi su takvu nepromišljenost, umesto novcem, platili životima i samo za prvih devet meseci ove godine zabeleženo je pet takvih tragedija.

Pešak nije „beli medved“

Jasno je da su prvenstveno vozači dužni da obrate pažnju na pešake i da ne jurcaju kada nailaze na pešački prelaz, ali ni pešak ne bi trebalo da kreće da prelazi ako vidi da nailazi vozilo koje se brzo približava. Vozač možda neće uspeti da zakoči, pa će doći do neželjenog kontakta, a obojica će biti krivi. Vozač, zato što nije prilagodio brzinu tako da u svakom trenutku može da stane i propusti pešaka, a pešak zato što je nesmotrenim stupanjem na pešački prelaz ugrozio bezbednost, prvenstvo svoju.

Kako sad to, kad je pešak svuda u svetu neprikosnoven na pešačkom prelazu i znamo da u inostranstvu koče čim vide „p“ od pešaka? Odgovor na to pitanje nalazi se u Članu 97. Zakona o bezbednosti saobraćaja. U njemu piše  da je, tamo gde nema semafora, pešak dužan da se, pre stupanja na pešački prelaz, uveri da može da pređe na bezbedan način, tako da stupanjem na kolovoz ne ugrožava bezbednost saobraćaja. Dakle, ako vidite da se neko vozilo približilo pešačkom prelazu, mnogo je pametnije da zastanete nego da ga ignorišete i stupite na kolovoz računajući na to da će on uspeti da se zaustavi.

I zakon i zdrav razum

Zakon vas obavezuje na to da prelazak treba započeti tek kada se uverite da je to bezbedno, a bezbedno može biti samo ako su automobili koji se približavaju dovoljno daleko. Često na to treba pričekati samo nekoliko sekundi, pa nema potrebe da testirate reflekse vozača i da se izlažete opasnosti. U suprotnom, ako vas automobil udari, čak i da ste potpuno u pravu, šta vam to posle vredi ako vam slomi nogu ili kuk? Činjenica da ste imali prednost i da je vozač bio dužan da vas propusti kada ste već zakoračili na pešački prelaz, ništa vam neće ublažiti bol. Znači, nije u pitanju samo poštovanje propisa i oprez, nego i zdrav razum – zašto biste iskočili pred vozilo koje se brzo približava i možda neće stići da se zaustavi?

Prema rečima instruktora iz beogradskih i novosadskih auto-škola, ovakvo ponašanje pešaka im stvara veliki problem tokom obuke kandidata. Kažu da ima pešaka koji bukvalno iskaču pred automobil na pešačkim prelazima jer su ubeđeni da na takvim mestima uvek i po svaku cenu imaju prednost. Kao da je pešački prelaz negde na trotoaru, a ne prelaz preko ulice ili puta kojim se voze automobili.

Gde greše vozači

Kada je pre više godina promenjena odredba Člana 23. Zakona o bezbednosti saobraćaja koja je glasila da vozač mora obavezno da se zaustavi da bi propustio pešaka na obeleženom pešačkom prelazu, mnogi vozači su to pogrešno protumačili. Smisao te izmene, bio je da se ubrza protočnost saobraćaja i da se izbegnu nepotrebna zaustavljanja u situacijama kada je pešak već prošao, ili je još uvek dovoljno daleko da automobil može nesmetano da prođe, a da ga ne ugrozi. Nažalost, izgleda da neki to nisu baš najbolje razumeli, pa često dolazi do ugrožavanja pešaka čak i na pešačkim prelazima. Za prvih devet meseci ove godine, životi čak 12 osoba ugašeni su upravo na takvim mestima, što je zaista strašno i nedopustivo.

Kad vozač mora da stane, a kad ne mora

U Članu 23. ZOBS-a piše ovako: „Kada prilazi pešačkom prelazu, vozač mora da prilagodi brzinu vozila tako da u svakoj situaciji koju vidi ili ima razloga da predvidi, može bezbedno da zaustavi vozilo ispred pešačkog prelaza.“ Izuzetno, ako je pešak dete, nemoćna osoba, slepa osoba ili osoba sa invaliditetom, onda mora baš da se zaustavi.

Prema tome, mora da uspori, ali ne i da zaustavi vozilo ukoliko je pešak već prešao saobraćajnu traku kojom se vozilo kreće ili kada pešak tek stupa na prelaz, ali je udaljen toliko da će moći nesmetano da pređe i ako se automobil uopšte ne zaustavi. U oba slučaja vozač svojim prolaskom ne ometa pešaka i ne remeti mu ritam kretanja. Ali ako je pešak već zakoračio, ili pokazuje nameru da će to da uradi, vozač mora da se zaustavi.

Znači, ako vidite da se pešak približava prelazu i da ima nameru da pređe, što istina nije uvek moguće od nepropisno parkiranih vozila u blizini pešačkog prelaza, računajte na to da ćete morati da stanete i obavezno usporite. Na taj način ćete uveliko smanjiti rizik od kontakta jer ćete se, pri manjoj brzini, svakako lakše zaustaviti. Nemojte dodavati gas i ako već ne gledate saobraćajne znakove koji uvek upozoravaju da nailazite na pešački prelaz, gledajte da li će se neki pešak pojaviti, ili već stoji i čeka da pređe. Ako je već krenuo, biće dovoljno samo da usporite, ali ako tek kreće ili se sprema da krene, morate da se zaustavite. Na to vas obavezuje i zakon i zdrav razum.

Najopasnija greška

Najopasniju grešku koja pešaka može koštati života, čine vozači koji, na gradskim ulicama sa više saobraćajnih traka, obilaze ili pretiču vozilo koje se zaustavilo da propuste pešake. Neki to čine jer su bahati, ali većina zato što ne shvati na vreme zašto se to drugo vozilo zaustavilo. Pogotovo ako je to neko veće vozilo, pa potpuno da zakloni pešaka. Tada ni sam pešak ne vidi opasnost koja dolazi, a već je krenuo da prelazi, misleći da je bezbedno jer je na pešačkom prelazu i jer se neko već zaustavio da ga propusti. Znači, kad vidite da vozilo ispred vas ili u traci pored vas staje, imajte na umu da za to postoji neki razlog i da on možda vidi nešto što vi ne vidite.

Ukratko, dobro bi nam došlo malo više tolerancije i sa jedne i sa druge strane. Pešaci da ne iskaču pred vozilo koje im se približava jer tih nekoliko sekundi koliko će zastati, ne znači baš ništa u životu. A vozači, da obrate pažnju i ako treba da se zaustave ispred pešačkog prelaza kad vide da je tu neko ko je već zakoračio da pređe ulicu, ili pokazuje nameru da će to učiniti.

U proseku 130 pešaka pogine godišnje

Evo kako izgleda statistika o broju stradalih i povređenih pešaka na našim ulicama i putevima u poslednjih pet godina:

Godina	Poginuli pešaci	% u ukupnom broju poginulih lica	Povređeni pešaci	% u ukupnom broju povređenih lica
2021.	148	28%	2,581	13%
2022.	125	23%	2,560	13%
2023.	134	27%	2,735	14%
2024. (cela godina)	111	22%	2,597	13%
Godišnji prosek	130	25%	2,618	13%
2024. (januar - septembar)	81	21%	1,720	12%
2025. (januar - septembar)	76	21%	1,695	12%

Foto: Shutterstock.com