Ruski vojni terenac u oglasima: GAZ-69

Famozni GAZ-69, sovjetski „džip“, izvozio se u čak 56 zemalja, a u nekima se i sklapao po licenci. Podrazumevalo se da su ga koristile sve zemlje „istočnog bloka“, u kojem je bila i nekadašnja Jugoslavija.  

Na jedan od primeraka naišli smo u oglasima na sajtu Polovni automobili, pri čemu je, po rečima vlasnika, taj primerak vrhunski restauriran i sređen. Krenimo redom, pošto je priča veoma zanimljiva. Vlasnik, Miloš Stojadinović, objašnjava:

„Kako je sve krenulo? Počeo sam da radim za jednu privatnu firmu koja radi pri vojsci. Tu sam upoznao kolegu koji je veliki ljubitelj starih terenaca, ofrouda i sličnih stvari. On je kupio ovaj GAZ-69 od čoveka koji ga je kupio od vojske.

Navodno je prvi put bio registrovan 1970. godine u našoj vojsci. Vojska ga je i prepravila, pošto fabrički nije imao čvrsti krov, nego je imao prekrivku od cerade.

Kolega koji je kupio auto pitao me je da li sam ja zainteresovan da mu pomognem posle posla sa sređivanjem limarije i drugih stvari, pošto je on hteo kompletno da ga sredi, da ga ofarba i da mu služi za vožnju po brdima oko Kraljeva.

Ja sam se složio i u toku sređivanja ovog auta meni se svidela čitava priča, tako da sam i ja počeo da tražim neki sličan auto za sređivanje. Ispostavilo se da je u međuvremenu upravo taj kolega našao sličnog GAZ-a koji je bio prepravljen u pikap, što je njemu više odgovaralo za vožnje po prirodi i za kampovanje. Pošto je on kupio taj drugi auto, ja sam mu gotovo odmah drugi dan ponudio da otkupim ovaj prvi auto pošto mi se veoma dopao. Tako je ovaj GAZ-69 završio kod mene.

Šta je rađeno i menjano?

Prethodni vlasnik je u ovaj GAZ ubacio 2.0 benzinski motor sa 114 KS iz Opel Omege (C20NE - ima elektronsko ubrizgavanje). Ovaj novi motor je upisan u saobraćajnu dozvolu.

Takođe, auto poseduje novu plastičnu saobraćajnu dozvolu i ne bi trebalo da postoje prepreke da se regularno registruje, ali po tom pitanju zainteresovani kupci ipak najbolje da kontaktiraju prodavca. Naime, auto trenutno nije registrovan, ali je u potpuno ispravnom stanju.

U suštini, što se tiče registracije tu priču treba detaljno proveriti sa vlasnikom i sa tehničkim pregledima. Inače, kada ga je kupio sve je i dalje bilo u nekom “izvornom” stanju - dotrajalo, osim motora i nekih delova mehanike.

Sređena je šasija. Bio je skroz rasturen, bukvalno u šraf. Svaki šraf je odvijen s vozila, dignuta je školjka, rastureno sve, uključujući prednji i zadnji trap. Sređivano je sve redom, od točkova pa na gore. Uostalom, može da se vidi na slikama.

Sređeni su i diferencijali i reduktor. Sve je otvarano, a imao sam sreće da su zupčanici bili svuda u redu, i u diferencijalima i u reduktoru.

Samo je sve predihtovano, novi semerinzi su svuda stavljeni, naravno svuda novo ulje, pritom je i sve detaljno oprano i sređeno od “skrivenih” stvari koje su inače teško dostupne.

Gibnjevi su “šprengovani” kod kovača. Sređeni su i amortizeri, koji su mehaničko-hidraulični, što predstavlja veoma lepo i jednostavno rešenje, istovremeno i kvalitetno. Tu nema šta da se pokvari. Stavljene su nove aluminijumske podloške.

Nabavio sam knjigu za ovo vozilo i u njoj tačno piše sve u vezi održavanja, uključujući debljinu podloški za amortizere, termine održavanja amortizera - ukoliko cure malo treba dolivati malo ulja i proveravati češće, a ukoliko cure više onda ih treba remontovati. 

“Izbiksnovani” su prednji zglobovi, stavljene nove spone, montirano rikverc svetlo, ubačena sva četiri migavca…

Nakon ovako detaljnog sređivanja ovaj auto je verovatno bezbedniji od pola automobila na ulicama trenutno.

U kabini se nalaze kožna sedišta iz Alfa Romea (147 ili 159). Urađen je veliki servis. Zamenjeno je i ulje u menjaču.

Još malo istorije

Zašto bi uopšte nekome ovaj auto bio zanimljiv? Zato što je GAZ-69 bio predstavnik pravog terenca svog vremena u SSSR-u ali i šire - tipično vojno vozilo napravljeno za vožnju po najnepristupačnijim terenima. 

Većina izvora kaže da je počeo da se proizvodi 1954. godine, mada se u poljskom magazinu “Motor” još 1952. pojavila slika ovog vozila. Njegov razvoj je započet 1946. u gradu koji se tada zvao Gorki, a danas Nižnji Novgorod, u fabrici GAZ.

Za razliku od svog prethodnika, GAZ-69 je razvijen polako i pažljivo. Do 1948. 12 prototipova nazvanih “Truzenik” bilo je spremno da bude testirano u najrazličitijim uslovima širom Sovjetskog Saveza. Prešli su i po više od 100.000 km tokom testiranja, što po današnjim standardima ne deluje mnogo, ali u ono vreme definitivno je bilo mnogo, naročito uzimajući u obzir da ih je trebalo testirati po najtežim terenima i u najtežim uslovima.

Nažalost, drugi modeli fabrike GAZ (putnički M-20 i kamioni GAZ-51 i GAZ-53) dobili su prioritet, pa je ovaj projekat značajno kasnio sa realizacijom. Takođe, postojali su i prototipovi sa blokadama diferencijala, ali su ta rešenja smatrana suviše komplikovanim, pa te verzije nisu dobile zeleno svetlo.

Ograničena serija počela je da se proizvodi 1952, da bi već 1953. GAZ-69 u potpunosti zamenio GAZ-67 na proizvodnim linijama.

U jednom ruskom časopisu 1953. pojavio se članak o ovom modelu, u kojem je između ostalog navedeno da bez problema može da savlada uspon od 30 stepeni, da prođe kroz vodu dubine 60 cm, kao i da je dostupan u verzijama sa 5 sedišta (samo za transport ljudi) i 8 sedišta (za transport ljudi i tereta), da može da razvije maksimalnih 90 km/h bez prikolice i 80 km/h sa prikolicom.

Dodatne informacije iz poljskog časopisa - obe verzije mogu da vuku prikolicu težine do 500 kg. Svaki bitan deo može lako da se ukloni. Na primer, sam vozač bez ičije pomoći može da skine menjač za 45 minuta, dok mu za skidanje motora sa kvačilom i menjačem treba sat i po.

Lakoća održavanja i popravki je nekada bila od neopisive važnosti, naročito kada su u pitanju vozila koja se kreću bespućima SSSR-a, od Kijeva do Jakutska.

Da bi se smanjili troškovi, čak 60% delova koji su se koristili u proizvodnji modela GAZ-69 koristili su se i u drugim vozilima ove fabrike. Na primer, motor, kvačilo, menjač, kočnice, razni delovi oslanjanja i prenosa…

Pošto fabrika u gradu Gorki nije imala dovoljno kapaciteta da poveća proizvodnju, naročito zbog proizvodnje drugih vozila, tokom 1955. i 1956. GAZ-69 je postepeno počeo da se proizvodi i u novoj fabrici u gradu Ulianovsk, u fabrici UAZ.

Poslednji GAZ-69 je u matičnoj fabrici proizveden 1956, nakon čega dobija dvostruki identitet - iako je nosio oznaku UAZ pošto se proizvodio u toj fabrici, i dalje su ga svi nazivali GAZ-69. Tako je ostalo sve do 1972. kada je prestao da se proizvodi. Čak i kada je išao u izvoz na strana tržišta, zadržano je ime GAZ-69.

Zbog svojih sjajnih terenskih mogućnosti dobio je nadimak “jarčić” (na ruskom - kozlik). Pravljen je u više verzija, među kojima su verzija sa dvoja vrata za 8 putnika ili za dva putnika i teret, ili sa četvora vrata za 5 putnika. Neke verzije pravljene su samo za domaće tržište, a neke uglavnom za izvoz.

Tokom godina pojavljivale su se razne verzije, a postojeće su unapređivane, tako da su korišćeni razni motori, karburatori, nadgradnje u vidu drugačije karoserije, drugačijeg vešanja i menjača… Jednostavno, toliko mnogo izmena se dešavalo “u hodu” tokom proizvodnje da je danas gotovo nemoguće naći dva identična primerka. 

Sigurno će se mnogi zapitati zašto bi Rusi napravili vojno vozilo bez čvrstog krova, naročito uzimajući u obzir klimu (hladnoću, sneg, led, mraz...). Prisetimo se da je razvoj ovog vozila započet 1946. godine, kada je razvoj motornih vozila u Rusiji (SSSR-u) bio tek u povoju. Sve što je u to vreme bilo bolje i brže od konjskih zaprega predstavljalo je napredak, pa još ako ima i zaštitu od vetra i hladnoće, makar i u vidu cerade, to je predstavljalo ozbiljan napredak.

Godine 1965. obeležena je proizvodnja 250.000 primeraka modela GAZ-69. Oko pet godina kasnije, 1969. ili 1970. obeležena je proizvodnja pola miliona primeraka. U januaru 1972. GAZ-69 je otišao u penziju.

Oglas za ovaj auto možete da vidite klikom na link.