Kako je imati auto sa srpskim tablicama u Nemačkoj

Pokušaću da u okviru ove priče obuhvatim neke korisne informacije vezane za vozačku dozvolu, kupovinu, registrovanje i tehnički pregled automobila, pardon starijeg automobila u Nemačkoj, kao i sve usputne procedure.

Imajte u vidu da je ovo lično moje iskustvo i da je u pitanju „Bundesland Sachsen“. Napominjem to pošto je Nemačka nešto kao zajednica nezavisnih država, što znači da se zakoni, školstvo i još mnogo čega ponekad veoma razlikuju od regije do regije, a gastarbajtersko poznavanje jezika u prvim mesecima pri dolasku u nemačku je veoma diskutabilno.

Strani auto u zemlji automobila

Nakon par pokušaja i razgovora za posao, jedan je uspeo. Mala firma u omanjem mestu između dva veća grada u Saksenu mi je ukazala poverenje. Pakovanje, trk po vizu u Beograd i pravac Saksen. Odmah pored Mosel fabrike VW Golf-a, ikone nemačke proizvodnje, a do obližnjeg Cvikaua rodnog mesta Audija i legendarnog Trabanta, a odmah pored Saksenringa, čuvene staze za Moto GP.

Dolazim sam, ali svojom starom sivom Alfa Romeo 156 limuzinom 2003. godište pa još dizel motorom i NS tablicama. Stil života mi se iz korena promenio, a u sredini u kojoj sam, automobil nije luksuz već potreba. Jednostavno nema malih prodavnica na koje smo mi navikli. Odavno su svi marketi ugurani u tržne centre na obodima gradova i ne postoji kupovina namirnica „na brzaka“. Kao što možete zaključiti – bez automobila čovek ni u prodavnicu ne može.

Sređivanje boravišne dozvole, učenje jezika, tačnije „saksiš“ dijalekta i novih arhitektonskih programa vezanih za posao, odnelo je nekoliko meseci kao dlanom o dlan. Posle isteka probnog rada od šest meseci na red dolazi i zamena vozačke dozvole. Šest meseci je period u kome je potrebno vozačku dozvolu sa našeg podneblja zameniti za nemačku.

Sreća moja pa me je te 2017. zakačio novi zakon da se srpske vozačke dozvole priznaju bez ponovnog polaganja, kao što je pre bilo. Okolnosti na poslu i moj period privikavanja je sve ovo produžio, pa se moja zamena dozvole odigrala tek nakon deset provedenih meseci u nemačkoj. Mirim se sa sudbinom i uz računanje penala koji će me strefiti za ovo kašnjenje odlazim do obližnje administracije. Uz moj strah u očima, par osmeha i nekoliko domišljatih odgovora na pitanje, zašto dolazim sa zakašnjenjem od četiri meseca, službenica nevoljno pristaje da mi, bez posledica, obavi zamenu dozvole.

Proces zamene vozačke

Procedura je, kao i mnogo drugih birokratskih stvari u nemačkoj veoma jednostavan, ali je potrebno vreme i nekoliko poseta administraciji koja je za stranke otvorena jednom ili dva dana u toku nedelje i to do 18h. Popuni se neki formular tj. zahtev za zamenu, i uz dve biometrijske fotografije i uplatu od 35 evra, za par nedelja dobije se nemačka vozačka dozvola.

Prilikom preuzimanja dozvole vrati se prvobitna, a na novoj nemačkoj piše originalni broj dozvole iz zemlje porekla. Sve se to obavlja na mestu pod nazivom „Führerscheinstelle“.

Ovde odmah pored bilo je i „Kfz-Zulassungsstelle“ tj. deo za registraciju vozila. Tu sam prilikom svake posete, a bilo ih je nekoliko, pitao šta i kako sa autom tj. koliko dugo smem da vozim u Nemačkoj sa stranim registarskim tablicama iz zemlje koja nije članica EU?  Svaki put niko od izuzetno ljubaznog osoblja nije znao ništa da mi kaže. Jednostavno ljudi rade ono što je u okviru njihovog opisa posla, i na svako pitanje van toga samo sležu ramenima ili vas ignorišu, bez ikakvih informacija ko bi to mogao da zna.

Na kraju sam i u kancelariju kod šefa dospeo gde ni on posle par telefonskih poziva nije imao konkretan odgovor. Klasična pat pozicija koja primorava čoveka na traženje po internetu.

Gde se informisati?

Posle nekoliko raznoraznih „search“ termina na guglu nalazim da je to u stvari carinsko pitanje i da u samom startu, prilikom dolaska u nemačku, nema nikakve veze sa procesom registracije vozila. Konkretne informacije je najbolje dobiti u carinskoj centrali u Frankfurtu na Odri ili u najbližoj carinskoj ispostavi u delu nemačke u kom ste. U mom slučaju „Chemnitz“ ili u prevodu Kamenica. E sad dolazi onaj pomalo bolni i izuzetno neprijatni deo: telefonski razgovor sa Nemcima.

Pošto mi je u onih, prethodno pomenutih šest meseci, trebalo vremena da mogu uopšte da razaznam šta pričaju, a kamoli da razumem, i to u govoru oči u oči, odlučujem da zamolim sekretaricu da ona obavi taj telefonski razgovor umesto mene, jer vrag je stvarno odneo šalu, a meni trebaju relevantne, a ponajviše tačne informacije, šta dalje preduzeti?

U međuvremenu, da stvar bude gora, a moj strah od sistema sve veći i veći, pojavljuju se nekoliko puta nepoznati ljudi na raznoraznim parkinzima da me obaveste kako je upravo bila, nekad obična, a nekad carinska policija, kod mog auta i zapisivala registarske oznake.

Kako bi me uključila u sve ovo sekretarica je razgovor obavila na spikerfonu uz moje prisustvo naravno. Carinski službenik je na „tipiš saksiš“ dijalektu ukratko objasnio o čemu je reč. Inače ovaj dijalekt odlikuje to što su slova S; H; G; u apsolutno svim rečima zamenjena slovom „Š“ pa je najveći grad Lajpciš, mleko je milš, a jutarnji pozdrav je moržen. Uz sekretaričino čuđenje, što ništa nisam razumeo od tog što je carinik rekao, mi ojašnjava da je stvar veoma jednostavna:

Da, vozačka dozvola u nemačkoj važi 6 meseci, a tablice stranog auta treba istog momenta, kada se dobije boravišna dozvola, zameniti za nemačke kako bi se jelte plaćao porez. A u mom slučaju, pošto se tako revnosno raspitujemo za poštovanje pravila, oni će mi izaći u susret i retroaktivno naplatiti porez za prethodnih 10 meseci čim se pojavim kod njih. Ili da odmah izvezem auto iz zemlje.

Baš lepo od vas, pomislih. Malo brze matematike u glavi: retroaktivni porez, plus carina, plus tehnički pregled.... hmm!? A onda pomisao na moju voljenu dizel mašinu koja je prešla 350.000km, pomalo dimi kad se doda gas i nosi tablice zemlje koja nije članica EU! Pa još ponovni susret sa birokratijom, gde nemački službenici ne znaju uopšte kakva je procedura za zemlje koje nisu članice EU, donosi samo jedan logičan zaključak. Za sve to nema smisla gubiti vreme, živce i novac.

Šta kupiti u Nemačkoj?

Naredni dani prolaze u razmišljanju kako naći ne samo najbrže, već instant rešenje, pošto se u firmi prema meni ophode bukvalno kao prema kriminalcu. Naprosto činim prekršaj time što ne poštujem njihove zakone, a ni ne uvažavam ni ono što je carinik – službeno lice predložilo, a sve to za njih je neverovatno strašno! Sve ovo budi interesovanje svih zaposlenih za moj slučaj. A iz njihovih komentara saznajem odnos prema automobilu.

Da im je kao član porodice, to svi odavno znamo ali da kategorički ne priznaju niti jedan drugi auto, osim „Made in Germany“ a pogotovo italijanski, e na to baš i nisam bio spreman. No to se moglo i naslutiti sa parkinga ispred firme. VW Passat, BMW,VW, Audi,VW,Opel,VW...Škoda,  Alfa Romeo. Na sve to uvek se nađe i onaj radnik, pred penzijom, koji je svojevremeno čuo da se jednom negde Alfa Romeo auto zapalio! I to naravno na svakoj pauzi tako slikovito prepričava kao da je on lično kresnuo šibicu!)

Dva vikenda prolazi u bezuspešnoj potrazi za povoljnim automobilom koji ima TUV – tehnički pregled. Iznenađujuća je nezainteresovanost prodavaca. Moj utisak je da njih ne interesuje u kakvom su stanju njihovi automobili, pošto će ih svakako prodati Poljacima ili Bugarima koji dolaze u kolonama auto vozova i odnose sve. Tu saznajem da je i drugačija papirologija a i cena, za auto koji ide za izvoz tj. mnogo povoljnija. Inače sa Nemcima nema mnogo cenkanja. Nisu na to navikli, a valjda je kod njih to i nepristojno. Ko će ga znati.

Kad Nemac prodaje „italijana“

Tenzija na poslu raste kao i moje nestrpljenje. Treba se što pre izvući iz ove neprijatne situacije. Odluka pada. Moj trenutni auto vozim i prodajem u Srbiji a ovde ću potražiti isti, jer to je jedini auto koji dovoljno dobro poznajem da mogu sam da ga kupim, sa ovim (ne)znanjem jezika i bez pomoći majstora. Prva potraga na „Mobile de“ sa parametrima: Alfa Romeo 2003 dizel, limuzina (pošto su 90% automobila u nemačkoj karavani), u krugu od 300km.

Rezultati potrage: komada 2! Od toga jedan na otpadu i nije u voznom stanju, a drugi u Berlinu sa upravo uređenim tehničkim pregledom, prešao samo 180 000 km. Na prvi pogled pomalo sumnjivo. Alfa u Berlinu sa „Karabinjeri“ prednjom haubom, slikana u debeloj hladovini pored perionice iz vešto odabranih uglova, sa poklopcem motora u bojama italijanske zastave farbano levom nogom, sa jednom brzinom i 35 konja više. Pravac Berlin.

Pardon istočni Berlin, deo grada Marzan.U prevodu Moskva u prirodnoj razmeri samo sa renoviranim zgradama, a i ulica se zove Aleja Kosmonauta. Prodavac mlad elegantno popunjen, istetovirani ćelav Nemac sa plavom dugačkom bradom, po zanimanju kuvar.

Auto ko auto ima sve ima što treba da ima, ali ne baš na svom mesu ne baš sve pričvršćeno. Prijatelju ti si ovde smuvao tehnički garant, no to sad nije toliko bitno. Inače tehnički pregled u Nemačkoj važi tri godine za novije automobile, a dve godine za starije, što mi, tada, daje vremena do kraja 2019. Na pitanje zašto prodaje ovu aždaju, jer auto ide kao pomahnitao i sigurno je čipovan, odgovara da će kompletnim novcem od prodaje automobila platiti kaznu i ostaviti saobraćajnu dozvolu da odstoji dve godine u policiji, jer je vozio mnogo brzo kroz naseljeno mesto.

Važi druže tebi treba lova, i ne treba ti auto, a meni baš on treba, a i to je Alfa pa ću imati čime da se zanimam u nemačkoj  naredne dve godine. Prilikom kupovine popunili smo samo standardni templejt ugovora skinut sa ADAC sajta - nemački AMSS, razmenili novac za auto i to je bilo to.

FOTO: Đorđe Pejković

PROČITAJTE I NASTAVA PRIČE: Kako sam u Nemačkoj registrovao Alfu iz 2003.