Prošle godine je održan okrugli sto „Bezbednost biciklista u Srbiji“ – tu se govorilo o izmenama Zakona o bezbednosti u saobraćaju, a u okviru toga i o raznim merama za poboljšanje položaja biciklista u saobraćaju.

Podsetimo se – trenutno bicikl po zakonu mora da ima upaljeno jedno belo svetlo na prednjoj strani i jedno crveno svetlo na zadnjoj strani, ALI samo prilikom kretanja noću i u uslovima smanjene vidljivosti.

Takođe na bočnim stranicama prednjeg i zadnjeg točka bicikla moraju biti izvedena reflektujuća tela koja reflektuju svetlost bele ili žute boje.

Međutim, neki smatraju da bi biciklisti obavezno trebalo da nose i zaštitne kacige i reflektujuće prsluke, bar kada voze van naselja ili po neosvetljenim delovima puta.

U više navrata je bilo predloga da se uvedu ove obaveze u Zakon o bezbednosti saobraćaja, ali se od toga ipak odustalo.

Sami bicklisti se veoma oštro protive ovakvim predlozima. Stoga smo kontaktirali nekoliko udruženja biciklista i pitali ih za mišljenje.

Akcenat na kontrolu svetala, umesto na uvođenje prsluka

Zoran Bukvić, predsednik UG Ulice za bicikliste kaže:

„Naš stav je da nikako ne bi trebalo ići na to da reflektujući prsluci i kacige postanu obaveza.

To je stav i Evropske biciklističke federacije. Mi smo se tome protivili još 2015. godine, kada je MUP inicirao promene po ovom pitanju u Zakonu o bezbednosti saobraćaja.

Mi smo od MUP-a tražili da se izjasne na osnovu čega tvrde da reflektujući prsluci doprinose bezbednosti biciklista i nismo kao dokaz dobili nikakvo konkretno istraživanje, niti podatke koji bi bili validan argument za uvedeđenje te obaveze.

To što oni doprinose bezbednosti pešaka, jasno je zbog čega je to tako, ali ne smemo da izgubimo iz vida da biciklisti takođe imaju i obavezu da imaju svetla napred i nazad. Ta svetla su obavezna u svim zemljama Evropske unije sa razlogom.

Sa druge strane, prsluci su obavezni samo u šest ili sedam zemalja Evropske unije - npr. ako se ne varam u Slovačkoj, Rumuniji i Mađarskoj van naselja…

Akcenat bismo svakako stavili na svetla. Samo oko 10% biciklista na nivou čitave Srbije koristi prednja i zadnja svetla po propisima, prema našim istraživanjima. U gradu je taj procenat veći, ali kad uzmemo podatke iz cele zemlje dođemo do desetak odsto.

Nije nam poznato da li je MUP radio svoja istraživanja. Uglavnom, mislimo da bi MUP trebalo time da se bavi i da zaboravimo priču o kacigama i prslucima.

Zašto su kacige problem? Zato što je nošenje kacige obaveza koja može da odbije značajan broj ljudi od korišćenja bicikla. U Australiji su pre 30 godina uveli obavezu nošenja kacige smatrajući da će time poboljšati bezbednost, ali su kao rezultat dobili prepolovljen broj biciklista.

Naglasimo takođe da kaciga nije obavezna ni u zemljama u kojima je biciklizam veoma razvijen, kao što su Holandija, Danska, Francuska, Engleska, Nemačka, Austrija…“

Propisno osvetljen bicikl više nego dovoljno uočljiv

Dragan Jovanović, predsednik udruženja "Vozi Ulice" iz Šapca, smatra da nema razloga da mislimo da bi uvođenje obaveznog nošenja reflektujućeg prsluka učinilo bicikliste bezbednijim:

„Ne postoje istraživanja koja bi potvrdila takvu tezu. Ne želimo da pristanemo na redukciju građanskih sloboda na osnovu nečijeg paušalnog mišljenja, neozbiljno je“.

Takođe kaže da u zakonodavstvima evropskih država, samo u malom procentu njih postoji opšta obaveza nošenja reflektujućih prsluka u uslovima smanjene vidljivosti.“

Dodaje da je propisno osvetljen bicikl više nego dovoljno uočljiv da vozač automobila (naročito ukoliko poštuje ograničenje brzine) na vreme uoči biciklistu, kao i da literatura kaže da su izvori svetlosti uočljivi sa veće udaljenosti nego reflektujuće površine i da su u tom smislu superiorni sa bezbednosnog aspekta:

„Većina bicikala nije propisno osvetljena, a većina vozača automobila ne poštuje ograničenje brzine i zbog toga im je percepcija sužena i imaju manje vremena da uoče objekte na putu.

Masovno kršenje postojećih propisa ne bi trebalo da bude razlog za uvođenje novih propisa, jer novi propis takođe treba sprovoditi na terenu da bi zaživeo. Zato je logičnije i jednostavnije forsirati sprovođenje postojećih propisa nego uvoditi nove, koji u startu sigurno neće biti bolje poštovani od postojećih“.

Za obavezu nošenja kacige Jovanović tvrdi da je u pitanju potpuno pogrešan pristup problemu:

„Tu je ideja da ja treba nekako da sačuvam glavu kada me vozač udari automobilom. Ne. Ja ne želim da me on uopšte udari.

Dakle treba nam infrastrukturno odvajanje različitih modaliteta saobraćaja, i naravno znatno niži nivo tolerancije prema nebezbednoj vožnji, prvenstveno prema tesnom preticanju, ali i prema probijanju ograničenja brzine kretanja koje je i po statistici najčešći uzrok saobraćajnih nezgoda, svejedno da li u njima učestvuju biciklisti ili ne.“

U skladu sa stavom Evropske biciklističke federacije

Igor Velić, master inž. saobraćaja, Osnivač i urednik portala posvećenog bezbednosti saobraćaja www.sigurnestaze.com objašnjava:

„Ovo pitanje je predmet rasprave u Srbiji već duže vreme i ja bih se ovde vezao za stav Evropske biciklističke federacije koja ne preporučuje meru obaveznog svetloodbojnog prsluka za bicikliste, pogotovo ne u urbanoj sredini.

U svega par evropskih zemalja, svetloodbojni prsluk je obavezan ali isključivo noću i van naseljenog mesta.

Ova mera suštinski ne doprinosi bezbednosti biciklista. Ako suštinski želimo veću bezbednost biciklista to nam neće dati mera obaveznog svetloodbojnog prsluka već rad na unapređenju biciklističke infrastrukture (biciklističke staze/trake, zone 30, zone usporenog saobraćaja itd.) i promocija održive urbane mobilnosti.

Korišćenje kacige za vožnju bicikla preporučio bih prilikom rizičnijih vožnji koje su vezane za sportski biciklizam (npr. brzu vožnju na otvorenom putu, brdsko-planinski spust, klizav teren i slično).

Takođe, mnogo bolji rezultati bi se postigli insistiranjem na tehničkoj ispravnosti bicikala (obavezna reflektujuća tela (katadiopteri) na točkovima, obavezna svetla prilikom noćne vožnje).

S obzirom na efikasnost, dodatna mera bi mogla biti i propisivanje katadioptera koji treba da se nalaze na pedalama ili na prednjem i zadnjem delu bicikla, kako bi se povećala uočljivost bicikla spreda i otpozadi noću i u uslovima smanjene vidljivosti.

Tehnički ispravan bicikl nudi značajno pouzdaniju uočljivost bicikliste koja je „opraštajuća” prema propustima u zaboravljanju ili gubljenju zaštitne opreme, njenoj pokrivenosti (npr. torbom), bočnoj uočljivosti, okolnim refleksijama i sličnim problemima.“

Obavezna zaštitna oprema odbija ljude od korišćenja bicikla

Marko Trifković  iz Novosadske biciklističke inicijative kaže:

„Svetloodbojni prsluci, kacige, štitnici, svetla odeća su najčešće pominjane preporuke biciklistima, a deo javnosti se bez mnogo kritičke analize zalaže za obavezno uvođenje zaštitne opreme. Ove mere se u malom broju zemalja primenjuju, dok je u u nama susednoj Bosni i Hercegovini posle nekoliko godina neuspešne primene obavezno korišćenje prsluka i kacige ukinuto.

Razloga ima mnogo: u slučaju nezgode teret odgovornosti i doprinosa nezgodi prebacuje se na bicikliste, iako smo prema policijskoj statistici izazvali nešto manje od trećine nezgoda u kojima smo učestvovali i najčešće smo žrtve.

Dodatno, ne bavimo se drugim značajnim pitanjima za bezbednost biciklista: svega 20% ili manje biciklista je pravilno osvetljeno, dok najveći broj bicikala nije opremljen katadiopterima koji omogućavaju uočljivost sa velike distance i sa strane, što je obavezna oprema tehnički ispravnog bicikla. U takvim okolnostima je priča o prslucima i odeći izlišna.

Svetla odeća nekada narušava siluetu i utapa biciklistu u pozadinu, dok je u nekim uslovima upravo tamnija odeća prednost. Uvođenje obaveznih kaciga u Australiji, devedesetih godina je za kratko vreme prepolovilo broj biciklista i do 50%, dok nije postiglo očekivane efekte, dok najbezbednije zemlje za bicikliste nemaju ovakve mere.

Iako bi se temi mera i zaštitne opreme mogla posvetiti serija tekstova zbog složenosti, najveći problem je povezan sa činjenicom da obavezna zaštitna oprema odbija ljude od korišćenja bicikla i ne postiže očekivane mere, dok su na benefiti većeg broja biciklista izuzetni.“

Vidi i budi viđen

Damir Okanović, direktor Komiteta za bezbednost saobraćaja, ima drugačiji stav:

„Relevantna istraživanja pokazuju da su svi učesnici u saobraćaju bezbedniji što su uočljiviji. To važi za pešake, motocikliste, automobile, traktore, kamione... Načelo – vidi i budi viđen.

Dakle, ako važi za sve ostale, onda važi i za bicikliste.

Međutim, biciklisti su za razliku od motornih vozila na 4 točka tzv. ranjivi učesnici u saobraćaju i zbog toga je prisutan stav da biciklisti treba da preduzmu naročite mere da bi bili uočljiviji.

Što se tiče kaciga, one umanjuju mogućnost teških povreda i smrti usled teških povreda glave.

Naravno da kaciga nije svemoguća, kao što nije ni kaciga za motocikl, sigurnosni pojas i vazdušni jastuk u automobilu i slično. Ipak – kaciga svakako doprinosi bezbednosti bicikliste.

Nerazumljiv je stav da se biciklistička udruženja protive nečemu što će učiniti bicikliste bezbednijim.Pritom vidimo da raste broj biciklista koji nose kacige i odeću visoke vidljivosti iako ih zakon na to ne obavezuje. Ne mora to da bude prsluk, može da bude i majica jarkih boja, jakna sa reflektujućim detaljima i slično.

Takođe nisam primetio da se biciklistička udruženja trude da objasne biciklistima koliko je važno da imaju osvetljenje na biciklima (napred belo, pozadi crveno) koje je i po zakonu obavezno.

Neshvatljivo mali procenat biciklista ima propisano osvetljenje, što je naročito opasno na putevima van naselja.

Takođe se dešavaju i saobraćajne nezgode tokom dana, kada je dobra vidljivost, čak i kada biciklista ima osvetljenje, ali vozač ga nije uočio na vreme jer nije obratio potrebnu pažnju. I u ovakvim situacijama reflektujući prsluk ili odeća visoke vidljivosti može da bude od velike pomoći.

Nedovoljna uočljivost biciklista je jedan od najčešćih uticajnih faktora koji dovodi do stradanja biciklista. Podizanjem procenta upotrebe propisanih svetala i katadioptera, odevnih predmeta visoke vidljivosti i ostalih elemenata koji povećavaju uočljivost, možemo značajno smanjiti broj stradalih biciklista.

Očekujem od biciklističkh udruženja da podrže napore za unapređenje bezbednosti biciklista kroz povećanje njihove uočljivosti.“

Zaključak

U svakom slučaju, savetujemo i da pročitate tekst koji smo nedavno objavili: Pažnja – bicikl na vidiku!

Tu ćete naći korisne savete i za bicikliste, ali i za vozače automobila, kao i propise koje biciklisti moraju da poštuju.

Foto: Shutterstock.com